Nova+Paradigma

New Paradigm of Thinking by Nikola Grujicic…


1 komentar

Učite strane jezike pomoću metode koju upotrebljavaju mala deca

Ukoliko ste zainteresovani da naučite neki strani jezik, a niste poverovali u sve one obeshrabrujuće priče kako je kasno, kako niste kupili dobru knjigu, krenuli na najkvalitetniji kurs, ili prosto “niste otišli u inostranstvo na šest meseci i naučili strani jezik k'o srpski”, naš savet vam je da promenite pristup i upotrebite neke “trikove” koje mala deca nesvesno koriste pri učenju maternjeg jezika. Metode koje je svako od nas već uspešno koristio…

Naravno, sigurno ćete pomisliti da mala deca uče brže, imaju drugačiji mozak, više vremena i ko zna kakve druge prednosti, koje im omogućavaju da uče ono što odrasli ne mogu i da je zahvaljujući tome odraslima “prirodno” teže (ili čak nemoguće) da stiču nova znanja i veštine.

Međutim, postoji i ogroman broj prednosti odraslih u odnosu na mališane, zahvaljujući kojima stariji mogu mnogo toga naučiti brže, kvalitetnije i sveobuhvatnije od male dece. Takođe, uprkos tome što mozak odrasle osobe radi na malo drugačiji način, to uopšte ne treba shvatiti kao hendikep u procesu sticanja znanja i veština. Ovaj tekst upravo i predstavlja pokušaj pomoći odraslima da svoj ogromni potencijal za učenje dopune sa par dečijih, godinama zanemarivanih trikova.

Zato, hajde da pogledamo šta je to šta mala deca imaju u svom “pristupu” tokom pokušavanja da progovore, a šta bismo i mi mogli da preuzmemo i time pomognemo sebi tokom savladavanja nekog novog jezika:

Nastavi čitati


Komentariši

Džim Vajt, čovek koji je promenio istoriju

Početkom ove godine u SAD se pojavio film “McFarland USA“, snimljen od strane produkcijske kuće Disney prema istinitim događajima iz života male lokalne zajednice u južnoj Kaliforniji. Jedna od karakteristika filma je da se radnja događa tokom 1987. godine, tako da svi glavni likovi danas nastavljaju svoje priče u realnom životu i dodatno svedoče o istorijskom preokretu malog imigrantskog gradića McFarland, ostvarenom tokom protekle tri decenije.

McFarland je poljoprivredni gradić u južnoj Kaliforniji, smešten negde između Los Angelesa i San Francisca. Tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka od grada nastanjenog isključivo belcima McFarland je postao 90% hispanoamerički grad.

Zahvaljujući razvoju poljoprivrede, prvenstveno povrtarstva, voćarstva i vinogradarstva, potreba za najamnim radnicima omogućila je ogromnom broju Meksikanaca da se naseli u McFarland, što sezonski, što trajno. Ipak, čitava novonastala lokalna zajednica nije funkcionisala bez problema: visoka stopa kriminala, tinejdžerske trudnoće, dečije bolesti (nije dokazano, ali se sumnja da su uzrok pesticidi), kao i mala mogućnost da se nađe posao koji nije vezan za najamni rad na poljima doveli su McFarland na nivo jednog prilično neperspektivnog grada.

I onda na scenu stupa Džim Vajt.

Ne samo na filmu.

U stvarnom životu.

Džim Vajt je nastavnik iz McFarlanda, koji je tokom pretodnih nekoliko decenija u isto vreme bio angažovan i na poslovima trenera lokalnih školskih klubova. Budući da timovi iz McFarlanda nisu mogli da ostvare nikakav rezultat u sportovima poput bejzbola, košarke i američkog fudbala, Vajt je pokrenuo školski tim kros-kantri trkača.

Iako se sam nikada nije bavio trčanjem, niti je pre toga trenirao druge da se bave kros-kantrijem, nekako mu je pošlo za rukom da lokalne dečake i devojčice McFarlanda pokrene da se uspešno bave sportom, da se dodatno obrazuju i postanu pokretačka snaga preporoda čitave lokalne zajednice. Na taj način čitav gradić je od prošlosti ispunjene stagnacijom, kriminalom i nadničarenjem vremenom pretvoren u mesto u kome ljudi imaju snove, mogućnost da se obrazuju, napreduju u životu i – što je najvažnije – veruju da je sve to moguće. Kao najsvetliji primer može poslužiti porodica Diaz, koja do pojave kros-kantri revolucije nije imala ni jednog rođaka sa obrazovanjem većim od osnovnog, a kojima su svih sedmoro dece uspešno učestvovali u kros-kantri trkama i potom završili koledže u Americi.

Priča o Džimu Vajtu i preporodu malog kalifornijskog gradića može čoveka navesti na razmišljanje kako pomoći romskoj populaciji na našim prostorima? Da li su našim Romima potrebniji njihovi heroji i pobednici, njihovi klubovi, njihovi lideri, nego bilo kakva vrsta distanciranog oblikovanja od strane države i društva? Da li bi njima najviše koristilo da u sopstvenim redovima prepoznaju primere uspešnosti i počnu da slede njihovim putem, ili je neophodno da im drugi narodi budu “role model” kojem se oni u potpunosti moraju prilagođavati? I, što je najvažnije, da li Romi mogu sami od sebe proizvesti svoje heroje, ili je potrebno da neko od nas postane deo njihove zajednice* i pomogne im da nađu sebe?

Džim Vajt meksičkoj deci nije nametao bejzbol i američki fudbal, ali ih nije ni ostavio da sami od sebe postanu ugledan kros-kantri klub.

Takođe, nije ni pokušavao da stvori sopstvene klonove, već je samo uočio na kom polju se lokalno stanovništvo može realno pomeriti na bolje i tu podstakao njihov razvoj.

Danas, Vajtovi trkači predstavljaju pogonski motor McFarlanda, ali i drugih obližnjih gradova.

Kako god da izgleda njihova budućnost, u njima i u njihovoj zajednici ostaje svedočanstvo da je velika promena na bolje zaista moguća.

Sve je moguće.


* Koliko su stanovnici McFarlanda doživeli Vajta kao deo sopstvenog naroda, najbolje govore reči jednog dečaka: “White ain't white. He's Mexican.” (Vajt nije beo. On je Meksikanac.)


Komentariši

Virtuelna realnost menja ljude.

Medijska kuća RYOT nedavno je objavila dokumentarni film “The Nepal Quake Project” o posledicama razornog zemljotresa, koji se dogodio 25. aprila ove godine. Ono što ovaj dokumentarni film razlikuje od svega ostalog, to je korišćenje tehnologije virtuelne realnosti pri njegovoj izradi. Prema rečima autora, film predstavlja novi vid medijskog izveštavanja i humanitarnog aktivizma, što u budućnosti može čak postati i standardna novinarska praksa. Nastavi čitati


Komentariši

Mikro-akreditacije: zbogom lažno obrazovanje

Svakoga dana na planeti je sve više načina da se čovek obrazuje.

I to je dobro.

Ali, svakoga dana je i sve više načina da se dobije sertifikat, akreditacija, diploma, koji potvrđuju samo da je polaznik dobio sertifikat, akreditaciju, diplomu, dok sve ostalo može, ali i ne mora da važi.

Merenje efektivnosti obrazovnog procesa je jedna od kritičnih tačaka ne samo za one koji u njemu učestvuju, već razvoj čitavog društva između ostalog zavisi od kvaliteta sistema obrazovanja, uz prirodno očekivanje da će se u budućnosti ta zavisnost dodatno povećavati. Fondacija Bill & Melinda Gates je tokom 2009. otpočela Projekat merenja efektivnosti obrazovanja, kojim bi se ostvario napredak u toj do sada nedovoljno istraženoj oblasti.

Pored istraživanja efektivnosti obrazovnog sistema, sve je više tendencija da se obrazovanje svede na tačno definisanu veštinu-znanje i da se kao takva i sertifikuje. Američka DaVinci Coders škola, u saradnji sa Edevate otvorenom obrazovnom platformom lansirala je potpuno drugačiji pristup, nazvan Mikro-akreditacija, zasnovan na učenju jednog konkretnog predmeta, bodovanom pomoću tzv mikro-kredita, jedinica za merenje polaznikovog učinka. Nastavi čitati