Nova+Paradigma

New Paradigm of Thinking by Nikola Grujicic…


Komentariši

Džim Vajt, čovek koji je promenio istoriju

Početkom ove godine u SAD se pojavio film “McFarland USA“, snimljen od strane produkcijske kuće Disney prema istinitim događajima iz života male lokalne zajednice u južnoj Kaliforniji. Jedna od karakteristika filma je da se radnja događa tokom 1987. godine, tako da svi glavni likovi danas nastavljaju svoje priče u realnom životu i dodatno svedoče o istorijskom preokretu malog imigrantskog gradića McFarland, ostvarenom tokom protekle tri decenije.

McFarland je poljoprivredni gradić u južnoj Kaliforniji, smešten negde između Los Angelesa i San Francisca. Tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka od grada nastanjenog isključivo belcima McFarland je postao 90% hispanoamerički grad.

Zahvaljujući razvoju poljoprivrede, prvenstveno povrtarstva, voćarstva i vinogradarstva, potreba za najamnim radnicima omogućila je ogromnom broju Meksikanaca da se naseli u McFarland, što sezonski, što trajno. Ipak, čitava novonastala lokalna zajednica nije funkcionisala bez problema: visoka stopa kriminala, tinejdžerske trudnoće, dečije bolesti (nije dokazano, ali se sumnja da su uzrok pesticidi), kao i mala mogućnost da se nađe posao koji nije vezan za najamni rad na poljima doveli su McFarland na nivo jednog prilično neperspektivnog grada.

I onda na scenu stupa Džim Vajt.

Ne samo na filmu.

U stvarnom životu.

Džim Vajt je nastavnik iz McFarlanda, koji je tokom pretodnih nekoliko decenija u isto vreme bio angažovan i na poslovima trenera lokalnih školskih klubova. Budući da timovi iz McFarlanda nisu mogli da ostvare nikakav rezultat u sportovima poput bejzbola, košarke i američkog fudbala, Vajt je pokrenuo školski tim kros-kantri trkača.

Iako se sam nikada nije bavio trčanjem, niti je pre toga trenirao druge da se bave kros-kantrijem, nekako mu je pošlo za rukom da lokalne dečake i devojčice McFarlanda pokrene da se uspešno bave sportom, da se dodatno obrazuju i postanu pokretačka snaga preporoda čitave lokalne zajednice. Na taj način čitav gradić je od prošlosti ispunjene stagnacijom, kriminalom i nadničarenjem vremenom pretvoren u mesto u kome ljudi imaju snove, mogućnost da se obrazuju, napreduju u životu i – što je najvažnije – veruju da je sve to moguće. Kao najsvetliji primer može poslužiti porodica Diaz, koja do pojave kros-kantri revolucije nije imala ni jednog rođaka sa obrazovanjem većim od osnovnog, a kojima su svih sedmoro dece uspešno učestvovali u kros-kantri trkama i potom završili koledže u Americi.

Priča o Džimu Vajtu i preporodu malog kalifornijskog gradića može čoveka navesti na razmišljanje kako pomoći romskoj populaciji na našim prostorima? Da li su našim Romima potrebniji njihovi heroji i pobednici, njihovi klubovi, njihovi lideri, nego bilo kakva vrsta distanciranog oblikovanja od strane države i društva? Da li bi njima najviše koristilo da u sopstvenim redovima prepoznaju primere uspešnosti i počnu da slede njihovim putem, ili je neophodno da im drugi narodi budu “role model” kojem se oni u potpunosti moraju prilagođavati? I, što je najvažnije, da li Romi mogu sami od sebe proizvesti svoje heroje, ili je potrebno da neko od nas postane deo njihove zajednice* i pomogne im da nađu sebe?

Džim Vajt meksičkoj deci nije nametao bejzbol i američki fudbal, ali ih nije ni ostavio da sami od sebe postanu ugledan kros-kantri klub.

Takođe, nije ni pokušavao da stvori sopstvene klonove, već je samo uočio na kom polju se lokalno stanovništvo može realno pomeriti na bolje i tu podstakao njihov razvoj.

Danas, Vajtovi trkači predstavljaju pogonski motor McFarlanda, ali i drugih obližnjih gradova.

Kako god da izgleda njihova budućnost, u njima i u njihovoj zajednici ostaje svedočanstvo da je velika promena na bolje zaista moguća.

Sve je moguće.


* Koliko su stanovnici McFarlanda doživeli Vajta kao deo sopstvenog naroda, najbolje govore reči jednog dečaka: “White ain't white. He's Mexican.” (Vajt nije beo. On je Meksikanac.)