Nova+Paradigma

New Paradigm of Thinking by Nikola Grujicic…


Komentariši

Džim Vajt, čovek koji je promenio istoriju

Početkom ove godine u SAD se pojavio film “McFarland USA“, snimljen od strane produkcijske kuće Disney prema istinitim događajima iz života male lokalne zajednice u južnoj Kaliforniji. Jedna od karakteristika filma je da se radnja događa tokom 1987. godine, tako da svi glavni likovi danas nastavljaju svoje priče u realnom životu i dodatno svedoče o istorijskom preokretu malog imigrantskog gradića McFarland, ostvarenom tokom protekle tri decenije.

McFarland je poljoprivredni gradić u južnoj Kaliforniji, smešten negde između Los Angelesa i San Francisca. Tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka od grada nastanjenog isključivo belcima McFarland je postao 90% hispanoamerički grad.

Zahvaljujući razvoju poljoprivrede, prvenstveno povrtarstva, voćarstva i vinogradarstva, potreba za najamnim radnicima omogućila je ogromnom broju Meksikanaca da se naseli u McFarland, što sezonski, što trajno. Ipak, čitava novonastala lokalna zajednica nije funkcionisala bez problema: visoka stopa kriminala, tinejdžerske trudnoće, dečije bolesti (nije dokazano, ali se sumnja da su uzrok pesticidi), kao i mala mogućnost da se nađe posao koji nije vezan za najamni rad na poljima doveli su McFarland na nivo jednog prilično neperspektivnog grada.

I onda na scenu stupa Džim Vajt.

Ne samo na filmu.

U stvarnom životu.

Džim Vajt je nastavnik iz McFarlanda, koji je tokom pretodnih nekoliko decenija u isto vreme bio angažovan i na poslovima trenera lokalnih školskih klubova. Budući da timovi iz McFarlanda nisu mogli da ostvare nikakav rezultat u sportovima poput bejzbola, košarke i američkog fudbala, Vajt je pokrenuo školski tim kros-kantri trkača.

Iako se sam nikada nije bavio trčanjem, niti je pre toga trenirao druge da se bave kros-kantrijem, nekako mu je pošlo za rukom da lokalne dečake i devojčice McFarlanda pokrene da se uspešno bave sportom, da se dodatno obrazuju i postanu pokretačka snaga preporoda čitave lokalne zajednice. Na taj način čitav gradić je od prošlosti ispunjene stagnacijom, kriminalom i nadničarenjem vremenom pretvoren u mesto u kome ljudi imaju snove, mogućnost da se obrazuju, napreduju u životu i – što je najvažnije – veruju da je sve to moguće. Kao najsvetliji primer može poslužiti porodica Diaz, koja do pojave kros-kantri revolucije nije imala ni jednog rođaka sa obrazovanjem većim od osnovnog, a kojima su svih sedmoro dece uspešno učestvovali u kros-kantri trkama i potom završili koledže u Americi.

Priča o Džimu Vajtu i preporodu malog kalifornijskog gradića može čoveka navesti na razmišljanje kako pomoći romskoj populaciji na našim prostorima? Da li su našim Romima potrebniji njihovi heroji i pobednici, njihovi klubovi, njihovi lideri, nego bilo kakva vrsta distanciranog oblikovanja od strane države i društva? Da li bi njima najviše koristilo da u sopstvenim redovima prepoznaju primere uspešnosti i počnu da slede njihovim putem, ili je neophodno da im drugi narodi budu “role model” kojem se oni u potpunosti moraju prilagođavati? I, što je najvažnije, da li Romi mogu sami od sebe proizvesti svoje heroje, ili je potrebno da neko od nas postane deo njihove zajednice* i pomogne im da nađu sebe?

Džim Vajt meksičkoj deci nije nametao bejzbol i američki fudbal, ali ih nije ni ostavio da sami od sebe postanu ugledan kros-kantri klub.

Takođe, nije ni pokušavao da stvori sopstvene klonove, već je samo uočio na kom polju se lokalno stanovništvo može realno pomeriti na bolje i tu podstakao njihov razvoj.

Danas, Vajtovi trkači predstavljaju pogonski motor McFarlanda, ali i drugih obližnjih gradova.

Kako god da izgleda njihova budućnost, u njima i u njihovoj zajednici ostaje svedočanstvo da je velika promena na bolje zaista moguća.

Sve je moguće.


* Koliko su stanovnici McFarlanda doživeli Vajta kao deo sopstvenog naroda, najbolje govore reči jednog dečaka: “White ain't white. He's Mexican.” (Vajt nije beo. On je Meksikanac.)

Advertisements


Komentariši

Zašto se isplati biti baštovan – amater?

Jedna od velikih polemika među baštovanima amaterima tiče se same isplativosti bašte, tj isplativosti investiranja vremena, energije i novca u nešto, što finansijski gledano i ne donosi neku značajnu finansijsku dobit. Da li je sve ono što odgajimo u bašti vredno truda, kada nam pristiže na branje najčešće onda kada je cena tog proizvoda u trgovinama najniža i kada deluje da oni koji su prinuđeni da sve kupuju bolje prošli od onih koji pokušavaju i sami nešto da odgaje? Cilj ovog teksta je da podseti čitaoce na par “kolateralnih dobitaka” na koje se uglavnom ne obraća pažnja, a koji idu u paketu sa svim onim proizvodima dobijenim u amaterskim “fabrikama pod vedrim nebom”.

1. Hrana iz godine u godinu uglavnom poskupljuje. Koliko god da cene povrća padaju tokom centralnog dela sezone, ipak se može primetiti trend da cene povrća u prodavnicama iz godine u godinu uglavnom rastu. Bez detaljnijeg analiziranja ekonomskih razloga za tako nešto (kurs evra, trgovačke marže, izvoz u Rusiju, promišljeniji proizvođači, veći troškovi proizvodnje, smanjenje domaće proizvodnje – primoranost na uvoz nekih proizvoda…), može se primetiti da finansijski dobitak iz sopstvene bašte u budućnosti ipak može biti veći, što uz (očekivani) pad standarda mnogima može postati dovoljan razlog za bavljenje baštovanstvom.

2. Fizička aktivnost. Rad u bašti može predstavljati korisnu fizičku aktivnost. Koliko god da za početak deluje neočekivano, za rad u bašti neophodno je “znati” kako se to pravilno radi. Naime, većina ljudi se nepravilno saginje, nepravilno podiže terete, nepravilno radi sa poljoprivrednim alatkama (sam autor ovog teksta se nebrojeno puta “kočio” zbog nepravilnog rada u bašti, verujući “da je sve to prosto i da nema tu šta da se uči”). Ipak, da bi rad u bašti postao jedna korisna fizička aktivnost, neophodno je “naučiti” kako se to radi pravilno, a jedan od pravilnijih načina rada u bašti, osmišljen kako bi ga mogle primenjivati čak i starije osobe, predstavljen je na Youtube kanalu Johna Jeavonsa.

3. U svakom slučaju manje tretirano povrće. Svako od nas će se pre odlučiti da kupi tretirane proizvode u prodavnici, nego što će sam na isti način tretirati svoje povrće. U neku ruku, svakome od nas je i lakše kada ne vidi na koje je sve načine tretirano povrće koje kupujemo. Sa druge strane, povrće koje nam raste pred očima uglavnom pokušavamo gajiti uz što manju primenu hemikalija, ponekad čak i sa spremnošću da prinosi budu manji, samo da povrće bude “potpuno prirodno”.

4. Ukusniji proizvod. Mnogi ljudi počinju da gaje baštu samo zbog ukusa domaćeg paradajza, sa kojim se ne može porediti ukus tzv industrijski dobijenog paradajza – čak ni onda kada je u pitanju ista sorta. Paradajz se u industrijskim uslovima često bere potpuno zelen, što je iz ugla proizvođača potpuno opravdano, jer se na taj način omogućava veći prirast novih plodova i duži period opstanka proizvoda u rafovima. Ipak, iz ugla potrošača, najbolji paradajz je onaj koji je potpuno zreo i sveže ubran, što je ostvarivo samo ukoliko imamo sopstvenu baštu. (o razlici u količinama hranljivih sastojaka između zeleno i zrelo ubranog paradajza takođe bi se moglo pokrenuti pitanje)

5. Meditativni momenat. Iskustvo mnogih baštovana ukazuje na povoljan uticaj baštovanstva na čovekovu psihu. Pored neophodnog fizičkog rada, čovek u bašti provodi i trenutke kada posmatra biljke i njihov napredak, što unosi određeni meditativni momenat u život baštovana.

6. Količina povrća u ishrani. Sada dolazimo do možda najvažnijeg razloga za zasnivanje sopstvene bašte, a to je udeo povrća u našoj ishrani. Svako od nas će u svojoj bašti na dnevnom nivou ubrati daleko veću količinu povrća nego što bi tog istog dana kupio u prodavnici. I to je potpuno normalno, kao što je normalno da Portugalci jedu više ribe nego Mongoli, Grci jedu više južnog voća nego Rusi, a Argentinci jedu više mesa nego Indusi. Ukratko, svako najviše jede onu hranu, koje ima u izobilju. Gajeći povrće u bašti, čovek sebi omogućava daleko izobilniju potrošnju proizvoda, koje bi u trgovinama verovatno kupovao u znatno manjim količinama.

7. Rezilijentnost i iskustvo. Rezilijentnost (resilience) je pojam koji se pre svega odnosi na “sposobnost sistema da se nosi sa izazovima, poremećajima i promenama okruženja sa kojima se suočava”. Kod nekih autora pojam rezilijentnosti se prepliće sa pojmom samodovoljnosti pojedinca ili manje grupe – koji bi u slučaju neke katastrofe bili sposobni da prežive u divljini, beru bobice, hvataju divljač i slično. Budući da autor ovog teksta uporno ponavlja da se svet svakoga dana podiže na sve veće nivoe kompleksnosti i da smo iz dana u dan sve više zavisni jedni od drugih, pa težnja ka samodovoljnosti čak i u slučaju katastrofe ne bi trebala da bude u našem fokusu, rezilijentnost ćemo posmatrati kao sposobnost da se odreaguje na iznenadnu promenu u funkcionisanju sistema uz minimum uzurpiranja sopstvenog načina života, ali i života drugih učesnika u sistemu. Dakle, ukoliko bi se na primer dogodio neki poremećaj na tržištu, koji bi doveo do naglog povećanja cena hrane, najefikasniji način da se to amortizuje (pored uvoza) bio bi samostalno angažovanje na proizvodnji hrane. Na taj način bi određen broj ljudi uspeo da tokom kriznog perioda obezbedi deo životnih namirnica za sebe i ljude oko sebe, ali i da smanji tražnju za istim, što bi moglo olakšati situaciju i drugim ljudima. Time se na najbezbolniji način premošćava nedostatak hrane na tržištu i održava funkcionisanje sistema* do trenutka stabilizacije (što je daleko bolje po sistem od kupovine oružja, šibica i baterija, bekstva u divljinu i zaboravljanja da ako svi budu uradili to isto doći će do nebrojeno mini-građanskih ratova za poziciju sa najboljim pogledom na vodopad). Povrtarstvo bi u smislu poremećaja u snabdevanju hranom moglo biti veoma zahvalno, jer u relativno kratkom vremenskom roku obezbeđuje određene količine životnih namirinca bez preterano velikih ulaganja, na površini sopstvenog dvorišta, terasi, krovu stambene zgrade, parku, gde god. Naravno, da bi čovek bio spreman da se u tom slučaju angažuje u proizvodnji hrane, ipak je poželjno imati iskustva u tom poslu, do čega nas lako može dovesti amatersko bavljenje baštovanstvom u vremenima koja nisu baš toliko kritična.


* Neko može opravdano pretpostaviti da bi u slučaju poremećaja u snabdevanju hranom naglo porastao i broj pljačkaša privatnih bašti. Sa aspekta funkcionisanja sistema, čak je i to bolje (po sistem u celini) od uvećanja težih krivičnih dela, kako bi se došlo do novca neophodnog za kupovinu skupe hrane, tako da čak i u tom slučaju sistem doživljava manji poremećaj zahvaljujući pokretanju baštovanstva u kriznoj situaciji.


Komentariši

Sudbina otpada je u rukama potrošača

Švajcarska organizacija Happy City Lab pokrenula je projekat razmene starih stvari.

Princip je jednostavan: na 60-ak mesta u Švajcarskim gradovima postavljene su specijalne neobično ukrašene kutije, u koje građani ostavljaju stvari koje im ne trebaju, kako bi taj predmet preuzeo neko, kome to treba. U kutijama se najčešće mogu naći igračke, torbe, knjige… Procenjeno je da je od 2011. godine, kada je projekat započet, na taj način razmenjeno 32 tone raznih predmeta.

Pored kutija za razmenu, sve se više upotrebljavaju i gratiferije, pijace na kojima je sve polovno i naravno besplatno. Koncept je nastao u Argentini, a do sada je raširen i po mnogim drugim državama. Nastavi čitati